Šalter, skulpture, i fragmenti gipsa koji je ostao iza otisaka i ploča koje su se sljuštile sa šaltera prilikom prve probe, a koje će biti raspoređene u prostoru, ostali su beli. Beli će biti i postamenti na kojima će stajati artefakti, ali ne i sami artefakti. Papiri sa uputstvima za posetioce biće beli. Na beloj površini će ispisati i pisma sebi. Iako sam razmatrala da i čekaoničke stolice obojim u belo, odlučila sam da one ipak ostanu netretirani, realni objekti. Na belim zidovima galerije bilo je okačeno i 9 mojih uvećanih, crno-belih, automatskih crteža odštampanih na foreksu u dimenzijama 100cm x 70cm.

Da li je to njena beskonačnost koja baca senku preko bezosećajnih ambisa i širom univerzuma, i tako nas zabada s’ leđa mislima o uništenju dok posmatramo bele dubine mlečnog puta? Ili je to zato što suština beline nije toliko boja, koliko prividno odsustvo boje, i istovremeno smeša svih boja; da li je iz ovih razloga tako glupa praznina, puna značenja, u širokom prostranstvu snegova – bezbojna, sve-boja ateizma ono od čega se ježimo?[1]

Detalj sa izložbe (Re)searching Wasted Times, autor fotografije: Vladislav Andrejević

Primetili ste da ne govorim boje, naravno, jer crno i belo, kao što znamo, to i nisu. Zbog same prirode prostora koji nije bio baš najzahvalniji izbor, pristup dizajnu, odnosno poetici svetla… Postao je jako bitan. Ako ne iskoristim radno, belo svetlo… imala sam na raspolaganju 4 LED reflektora tipa PAR[2]. Ponekad i to bude dovoljno da se postigne malo magije.

Prema belini imam prilično konfliktan odnos, koji je delom i posledica profesije koju sam odabrala. U filmu i pozorištu, belo je nešto što se generalno izbegava. Bela je agresivno jaka, pre-esksponirana svetlost. Beli dekor ne oprašta greške i teško ga je lepo osvetliti jer se svaki zrak odbija od te površine. Bela je skup, a crna odsustvo svih boja, odnosno svetla. Na stranu fizika koja nam objašnjava da je belo svetlo u kome se sažimaju sve boje u spektru, bela je sasvim… ambivalentna. Bela je čista, lišena korupcije i jakih emocija. Beli su početci. Beli su sneg i led. Beo je kit koga ne vidimo čitajući roman u kome je cilj glavnog lika da ga uhvati. Vrhovi morskih talasa koji udaraju o obalu takođe su beli. Beli su i najviši vrhovi planina gde je vazduh toliko istanjen da su ponekad potrebni i kanisteri sa dodatnim kiseonikom da bi se uspon preživeo. Beli su medvedi koji nestaju i svetlost na kraju tunela. To je i površina papira koji tek treba da se ispuni. Bela je detinja bezazlenost. I nevinost jednoroga i venčanice. Bela golubica je simbol mira. Ali… bele su i očišćene kosti. Beli se i izmet gradskih ptica na simsu prozora. Beli su i magla i smog koji sakrivaju put. Providno bela je koprena koja pokrije oči pacijenta sa dijagnozom katarakte. Bele su laži kojima se tešimo i velovi kojima razdvajaju bolesničke postelje…

Belo je svetlo u kome su sakupljene sve boje spektra…

Bela je potpuno ništavilo.

Već sam kroz tekst nagovestila značaj svetla za formiranje atmosfere. Možemo u bilo kojoj prodavnici kupiti sijalice koje uključene sijaju toplim, ili hladnim belim svetlom. U zavisnosti od izbora, prostor će biti topliji, ili će delovati sasvim jezivo. Za formiranje prave atmosfere u čekaonici, pravi svetlosni štimung bio je krucijalan. I kao što se vidi na fotografijama, iako je čekaonica sama po sebi BELA, to svetlo u mojoj čekaonici svakako NEĆE biti dominantna linija.

Na jednom kraju svetlosnog spektra nalazi se crvena. Boja vina i plišanih srca i bulki koje divlje cvetaju u letnjim mesecima. Boja koride i usijanog metala. Seksualnosti i divljih plesova. Crvena je svetlost pod kojom umire Кarmen u Bizeovoj operi na kojoj sam radila. Boja krvi koja mi ispuni oči kada me urniše migrena. Crven je pun Mesec zbog koga se ne spava. Crveno je svetlo označitelj neumerenih emocija i samouništenja. Neću je koristiti, otići ću na drugi kraj spektra, na kome se paradoksalno nalazi boja koju bez crvene na paleti nikada ne bih dobila…

Ultravioletna je možda i najmagičnija među bojama. Ultravioletno je svetlo visokih frekvencija na samoj ivici spektra koje otkriva tajne našeg svemira. Mi ćemo se sklanjati od njenog zračenja, ali u svom pitomijem obliku, violetna je magična boja na samom obodu zore i sumraka. Ljubičasta je voda ispod Moneovih lokvanja. Boja tajni i potisnutih sećanja, mašte i proročica. Među njenim tonovima nam zamiriše i smirujuća lavanda. To je boja misterija i tišina… Ispod oblaka, tik pred oluju, kada se čuju i listić kako pada i otkucaji vlastitog srca usred zanemelog grada… Nebo je lila baš tada.

Dominantne boje svetla u mojoj čekaonici biće violetna, ali i, još bitnije, plava.

Plavo svetlo biram jer je plava boja vezana za svetlo koje se zagubilo. Zato i stavljamo plave filtere kada treba stvoriti atmosferu noći, ili da dočaramo dubine špilja. Plavo je svetlo na kraju spektra koje ne prelazi celu distancu od Sunca do nas. Ono se raspršuje među molekulima vazduha i prelama u vodi koja je zapravo bezbojna poput kristala čak i u najtamnijim dubinama Marijanskog rova.[3] Plava je boja snova i morskih dubina. I Dunava ako ste dovoljno udaljeni. Što je čistije more, dublja je nijansa plave. To je boja nedodirljivih daljina, i gubitka i čežnje… I tuge legendi bluza i Pabla Pikasa. Plave su oči svakome kada se rodi. Plavo je ime poslednjeg filma Dereka Džarmena zbog koga sam zavolela Vitgenštajna. Plava je ptica koju je Bukovski zarobio u grudima i koju čuva od celog sveta. Plav je možda i onaj kit koji me proganja svojim pesmama. Plava je duboka ljubav koja zauvek nestaje izvan horizonta. I plava je nada koja ne jenjava.

Bela svetlost virila je u tragovima iza crteža. I probijala se kroz rupice na lampi od kanapa zarad lakšeg pisanja. Za više od toga, i nije mi bila potrebna.


[1] Herman Melville, Moby Dick or the Whale, Pinguin Classics: digital edition, 2019

[2] FLAT RGB LED PAR – vrlo versatilna scenska, rasvetna tela. Imala sam sreće kada je ovo u pitanju.

[3] Marijanski rov je najdublji deo svetskih okeana i najdublje mesto na Zemljinoj kori. Označava mesta spajanja dve tektonske ploče (stabilni delovi kore, našu planetu čini njih 14). Najveća dubina je oko 11 km i nalazi se na zapadu Severnog Tihog okeana, istočno i južno od Marijanskih ostrva, blizu Gvama. To je korito u obliku polumeseca u Zemljinoj kori, u proseku oko 2.550 km dugačko i 69 km široko. Ako bi Mont Everest bio postavljen u rov u ovom trenutku, njegov zaleđeni vrh bio bi preko dva kilometra ispod vode.

4 thoughts to “Pitanje Svetla

  • Time Lady

    Nepodnošljivo svesna vremena koje curi – i dalje prokrastiniram: svesna da ću morati da sutra ustanem ranije ako sada deo bar ne uradim – gledam u zvrndavu kutiju zvanu Tv do kasnih sati… opravdavam sebe kao: nije ni to lose, bolje radim pod pritiskom 🙂

    Reply
    • admin

      Ponekad je svima potrebna pauza… a ponekad smo navučeni na nalet adrenalina koji nam donosi taj stres.
      Ponekad fali Doktor da zazuji sa TARDISOM i da nas prebaci u neko drugo vreme…
      Neki novi prostor. Gde možemo biti novi Mi.
      Bar dok se ne raščivija razlog zbog koga nam treba pauza.

      Reply
  • Ela N

    Belo je svetlo u kome su sakupljene sve boje spektra… Bela je potpuno ništavilo.

    Toliko istine u ovoj misli.

    Reply
  • Jela Brat

    Neki kazu da je ovaj nas zivot samo san…

    Reply

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *