Pejzaži trajanja… Kakav je to zvuk? Kada ga postajemo najsvesniji? Da li je on ispunjen vetrom, ili našim koracima, mojim kucanjem tastature? Muzika koju večito slušam u tranzitu? Časovnici koje sam davno izbacila iz ličnih prostora jer me izluđuje ravnomerno kuckanje?

Lako je zamisliti vremenske tokove izražene kroz kretanja talasa duž reke Dunav, matrice kretanja ptica i fizičkih promena duž priobalja.

Beskraj u jednoj tački koordinatnog sistema.

Dunav je istorijski gledano uvek bio jedan od važnijih plovnih puteva Evrope. U vreme Starog Rima jednako je koliko i danas pohodio sne i opsedao javu prolaznika i žitelja duž njegovih obala. Danas njegov tok dugačak 2850km prespaja granice 10 različitih zemalja i još više naroda… Nastaviće da teče ka Crnom moru još dugo nakon što više nikoga od nas ne bude bilo. Stari narodi su rekama davali određene ljudske osobine i poštovali božanstva u vezi njih. Kada bi Dunav imao svest o našem tako sitnom trajanju u odnosu na njega, da li bismo i svi mi ličili jedni na druge kroz eone, kao što nama svaki talas te velike reke liči na prethodni? Možda su i te ptice koje kruže i šepure mi se duž obale naviknute na lokalni hleb, taj osećaj duhovnog razumevanja sa njima koje osećam da postoji – samo još jedan fragment moje uobrazilje? Iza njih ostaju opipljivi tragovi – svake sezone: pera, let, talas, ritam, ciklusi, dubine bez dna… na površini svetlucanja… zarobljeni na mojim fotografijama. Deo te arhive je izgubljen u hrpi artefakata mog trajanja. Ali ta velika reka je i na drugi način doprinela ovom radu. Ona je protkala i najdublja tkiva ovog rada… Kraj nje se rađala ideja o muzici koja je tako krupni deo ovog rada, iako sama nikada ne bih umela da je izvučem na površinu.

Možda se među njima krije i Džonatan Livingston, spustio se iz svemira da vidi kako smo…

Posmatrajući tu reku, naizgled se vrlo malo promena dešava dok talasi odmiču dalje ka drugim rekama, morima, okeanima… Trenuci naizmenični, a naizgled isti… Trenuci stalni i beskrajni, izraženi kroz promicanje silne mase duž ravnice koja je nekada bila Panonsko more.

U zbirci pesama nevinosti i iskustva (1794)[1] Vilijema Blejka, nalazi se pesma koja će verovatno do poslednjeg dana biti urezana u mom pamćenju, iako možda na prvi pogled ne deluje povezano sa ovom pričom:

My mother bore me in the southern wild,

And I am black, but O’ my soul is white.

White as an angel is the english child:

But I am black as if bereav’d of light.[2]

Sećam se kako sam kao devojčica u nekoj knjizi o istoriji umetnosti umela dugo da gledam reprodukcije Blejkovih grafika i kako sam tog čudnovatog autora zamišljala kao nekog čarobnjaka, fascinirana svetlom, linijama, izrazima lica… ta fascinacija nije se smanjila. Večita strepnja vrti savršenu reč. Ta reč formira meso i hrskavicu nevinosti. Novorođenče plače dok se preseca vrpca, kao da uklanja sećanje na čudesno. Tako smo osuđeni da posrćemo bez korenja nad zemljom tražeći naše otiske u kosmosu…[3]

Nekada davno, moji divni prijatelji, Aleks i Dule[4], formirali su bend. Sada je taj bend deo uspomena beogradskih ulica i nekih nepretencioznijih lokala. Život je bacio neke karte koje ni dva inženjera nisu mogla da predvide i taj album još uvek čeka svetlost dana… iako su brojne pesme snimljene…

Pesme koje ne ostavljaju slušaoce ravnodušnima. Taj bend se zvao Elephant in the zoo (Slon u zoo vrtu). Inspirisani dodirom poezije i muzike za kratko vreme formirali su zvuk bez žanrovskog određenja. Svoj rad tih, prošlih dana, definisali su kao muzičko oslikavanje poezije, s’ tim da je i muzika shvaćena kao ambijent ili slika uticala na pisanje njihovih autorskih tekstova. Zato sam i znala da će, ako postoji iko ko bi mogao da oseti emociju moje ideje… To su bila njih dvojica: Aleksandar Hadžić i Dušan Veljković. Bila sam sigurna da će njih dvojica umeti da stvore zvuk koji će posetioce ove moje čekaonice (same sebe) jasno podsećati na odmicanje vremenana naše ograničeno trajanje u njemu i naš pristanak da se u nekoj tački zadržimo, ali koji će istovremeno biti neprimetan, nostalgičan i meditativan…

Nekada davno, napisala sam i scenario za njihov spot ponukana razgovorom o tome kako sam i ja i on, i Dule, i student slikarstva, i Vilijem Blejk ili recimo, Peti Smit, i astrobiolog (koji maštom oslikava čitave svetove na suprotnom kraju kosmosa na osnovu apstraktnih podataka prikupljenih svemirskim sondama), i ulični muzičari, i mnogi, mnogi drugi – taj isti mali crni dečak iz pesme, osetljiv na sve delove univerzuma koji ga okružuju i sasvim alijenisan iz sistema u kom se ne uklapa u normative. U tom periodu, okretali su se Blejku i Vitmanu koliko i vlastitim izlivima nadahnuća… Njihovo prisustvo kao autora kompozicije na ovom projektu, podsetilo me je na te staze, kojima se nadam da će njih dvojica pre ili kasnije opet krenuti.

Songs of Innocence and Experience
Showing the Two Contrary States of the Human Soul

I tako mi mislima zaleprša opevani stih Vilijema Blejka iz Crnog dečaka: And I am black, but O’ my soul is white… Setim se svirki, stvaranja njihovog logoa, jedne prelepe ljubavne priče koja nije moja i koja se tada vratila u život kao u filmu iz nekih romantičnijih vremena, i trenutaka koje sam provela tih dana na njihovim probama, kao i idejnog omota za jedan album koji još uvek nije našao put do svoje publike.

Tražeći sadržaj zvučnih pejzaža za moj projekat, Aleks i ja smo često noću šetali sami ili sa njegovom suprugom i psom, Ringom, preko Pupinovog mosta i posmatrali, odnosno osluškivali rečne talase u kojima se noću povremeno zrcale i zvezde, pa deluje kao da sam svemir protiče ispod nas; zrikavce, zalutale noćne ptice i brodove dok seku rečne struje, automobile koji jure… kese zaglavljene u granama i šuštanje lišća.

Tupe odjeke naših koraka u patikama kako se svađaju sa stakatom psećih šapica dok prelazimo preko vetrom pometlanog betona. Usput smo ponekad i puštali pesme, ja sam se često osvrtala na uvodni segment teme Brajoni iz filma Pokajanje[5] sa oštrim ritmom pisaće mašine, na dirižable i tužne cirkuse, meko zveckanje kišnih kapi, na more i železničke stanice… To the Dancers on The Ice Emili Simon. Potopljenu katedralu Debisija, na iritacije Erika Satija i zvona Rahmanjinofa.

Uporno sam opisivala zvuk slikama ili slojevima ukusa koji se preklapaju i prepliću u dobroj pasti, pričala o olujnim vetrovima i petrihoru – mirisima posle pljuskova – o tome kako je sam svet po obodima plav i srebrn… i purpuran. Kako široki potez plavog neba traži kontrapunkt u mnogo sitnijem, rasutom, modro-plavom cveću što leti nikne gde mu se pruži prilika. Taj mali akcenat bliske boje na istom platnu neophodan je za postizanje atmosfere koja će i u odsustvu simetrije delovati uravnoteženo. Mešala sam u svojoj priči pesme i ritmove svakodnevnog življenja i kvantno sprezanje emotivnih naboja.

Za Aleksandra su plavi tonovi bili zanimljiviji u glasu Ele Ficdžerald, a vreme je pronalazio u pesmama Volta Vitmena i psihodeličnim efektima slajd gitare.

Uveo bi nas spontano u njegovo pamćenje uličnih tezgi u Utrehtu i sa smehom konstatovao kako tamo o svemu pričaju u deminutivima i skrenuo priču ka tome kako smo svi mi uglavnom, bar ponekad, kukavice. Tupili smo neizmerno puno o kreativnoj hrabrosti i o manjku iste. O pank stavu. O američkoj lirici. O slepilu. O Pink Flojdu, pesmi Time i tamnoj stranoj meseca. Vreme Pink Flojda nalazi se u F♯ molu i svaki sat na početku pesme sniman je odvojeno – u drugoj antikvarnici.[6]. Ćaskali smo i o Marku Sendmenu, frontmenu grupe Morfin kome je srce stalo na sceni tokom koncerta u Palestrini u Italiji. O avionima i putovanjima i zvezdama padalicama. O snovima na javi i tišinama…

Negde u tom periodu saznala sam i za priču o 52 herca, najusamljenijem kitu na svetu… Malo šta nas izluđuje kao zjapeće odsustvo zvuka koje ostaje iza slomljenog srca kao spektralni otisak emotivnog gubitka. Skoro kao da ni sam svemir nije umeo da stvori zvuk za takvu devastaciju. Kao da je tišina jedini način na koji je svemir mogao da oda počast zvuku srca koje se kruni unutar sebe – univerzumu izgubljenih mogućnosti rasutom unutar crne rupe. Takođe smo razgovarali i o odrastanju i nepodnošljivoj lakoći postojanja, o izgubljenim vremenima i još izgubljenijim generacijama. O politici. Prokrastinaciji. O protestima na kojima smo i odrasli. I naravno, o percepciji vremena…

O tome kako već izvesno vreme, mi više nismo klinci. O tome kako se ubrzava i kako život ne ume da sačeka dok mi maštamo o vozovima, i motorima i dalekim, zelenijim poljima nekih humanijih mentaliteta, dok toročemo o lažnim osmesima, ili o izgubljenim ljubavima, ili kajanju i o vremenu koje pokušavamo da zaboravimo, a da se nikada nije ni prekinulo.

Panta rei…

Vrteli smo se u krug, čini mi se godinama, dok je ta reka prolazila pod našim stopalima. Iako smo se nalazili i razgovarali i slušali razne stvari i na zatvorenom, ili uz kafu, ipak se najveći deo krčkao u toku tih šetnji. U hodu i mimohodu. Prosto smo lutali i tražili put ka tom zvuku unutrašnje čekaonice svakog stvaralaštva. Jednostavno smo razgovarali i slušali. Razmatrali smo zajedno koliko bi ta pesma trebalo da traje i našli se na: minimum 9 minuta, sa početkom i krajom koji se nadovezuju. Razglabali smo i o neophodnom broju varijacija unutar pesme i o tome koliko je zvuk, kao i vreme samo, neodvojiv od prostora. O 12 taktova bluza koji se najčešće pomeraju od prvog do četvrtog sa malo ponavljanja, da bi se vratili na prvi, pauzama i odjecima i efektu reverberacije[7]. O tome kako ove forme stvaraju progresiju: tenzije i rezolucije u sprezi sa ljudskim emocijama i pričama u čijem se kontekstu nalaze.

U prirodi je ljudskog stanja da konstantno traži definiciju i redefinisanje ličnih i kolektivnih identiteta, muzičkih praksi i preferencija koje mogu delovati kao da na nivou vremena proističu iz slika jastva u prostoru.[8]

Pejzaži trajanja nastali su i prepoznaju se putem osluškivanja, kao i jezik kojim govorimo. Osnovnu muzičku temu Dušan je osmislio i snimio negde početkom Aprila 2019 i na prvo slušanje okinuo neku strunu u meni, razneživši me do suza, iako su oni bili izričiti po pitanju toga da to još uvek nije bilo reprezenativno i da je prepuna šuma, koji mi po prvi put u životu zapravo nije smetao, iako sam ga i sama primećivala. Iako smo pokušali jednom prilikom ranije da snimimo zvuk vozne stanice, unutrašnjosti tramvaja, kao i ulice, koristivši jedan stariji model kamere Nikon, kvalitet dobijenog zvuka i motivi koje smo uhvatili, nisu bili idealni. Konačna kompozicija u kojoj se tema meša sa realnim zvucima našeg trajanja, nastala je u naprasnom kreativnom zaletu nakon što je zakazana izložba. Korišćeni su semplovi sa sajtova: audioblocks.com, youtube.com/audiolibrary, i soundcloud.com/bbc_com/the-52hz-whale-recorded-by-bill-watkins.

Prva verzija nije bila konačna. Nije ni druga, kad smo kod toga.

And you run and you run to catch up with the sun, but it’s sinking

Racing around to come up behind you again.[9]

Konačnu verziju sam čula kada i svi ostali – na izložbi. Snimak pesme najusamljenijeg kita smo pronašli na internetu i na moju veliku radost, i on je na koncu postao deo naših zvučnih pejzaža.

Kompozicija počinje sa laganim, sporim fade in efektom, kojim smo uvedeni u ambijent ulice. Čuju se automobili koji šumno prolaze i početni akordi elektro-akustične gitare, koji polako formiraju temu koja prati naš prelaz ka železničkoj stanici, a zatim opet smo na ulici… Gitarska tema odjekuje naizmenično se pojačavajući i utapajući u ambijent. Oko trećeg minuta ona postaje najdominantnija, a zatim akordi postaju sporiji i sve tiši, a odjek sve primetniji dok ne uroni sasvim u okean u kome srećemo kita od 52 herca. Čak i pod vodom na momente naziremo muzičku temu koja zvuči kao da dopire iz velike daljine ili probija veo između dva sveta. Polako izranjamo na ulicu markiranu koracima u štiklama i hujanjem automobila. Gitara je sada u samoj pozadini, a ulazi i zvuk kuckanja na kompjuterskoj tastaturi koji polako izbledi negde ka pozadini zvuka, da bi gitarska tema iznova izašla u prvi plan, odzvanjajući duž ulice sve nostalgičnije dok i poslednji akord ne zatreperi u vazduhu, a ulica polako nestane kroz nežni fade out koji se sasvim nadovezuje na početak pesme, čineći pun krug. Zajedno sa ambijentalnim, plavo-violetnim svetlom, Pejzaži trajanja pretvaraju čekaonicu u jednu meditativnu, koliko i liminalnu, ambijentalnu celinu.

Kompozicija na kraju traje 9 minuta i 27 sekundi.


[1] Prorok, pesnik, slikar, graver – i ako je verovati legendi koja ga okružuje, takođe je bio i kompozitor. Vilijam Blejk objavio je Pesme nevinosti 1789. godine kao posebnu zbirku poezije. Nekoliko godina kasnije. Blejk objavljuje združene zbirke pod jednim nazivom „Pesme nevinosti i iskustva“, ilustrovane metodom “iluminirane štampe”. Blejk je u bakru gravirao tekstove zajedno sa ilustracijama, posebnom tehnikom do koje je i sam došao; zatim ih je otiskivao – umnožavao, u manjem broju primeraka – i rukom bojio, obezbeđujući time svakom pojedinačnom primerku njegovu osobenost. Iskreno gnušanje nad tekovinama industrijske civilizacije dovelo je Blejka do spoznaje da jedini spas za zabludelu i sluđenu čovekovu dušu leži u divljini, neukaljanoj niskim i poganim čovekovim ambicijama. U Pesmama nevinosti i iskustva Blejk je izgradio koncept nevinosti, ranjive ali neuništive, kao jedne od ključnih ljudskih osobina. Po Blejku, jedna od ključnih čovekovih ambicija trebalo bi da bude usmerena na nastojanje da sačuva dete u sebi. Divlje dete, ako je moguće (Dragan Purešić, Blejk i Vreme: prevođenje kao saznavanje, Narodna biblioteka Srbije, 2016)

[2] Neka mi oproste vrsni lingvisti ovaj slobodni prepev:

„Moja mati me je u divljini juga rodila,
I ja sam crn, ali kako mi se beli duša.
Dete je Engleza belo poput anđela:
Ali ja sam crn kao lišen svetla.“

[3] Peti Smit, iz uvodne reči u selekciju pesama Vilijema Blejka.

[4] Koji su se odmah ponudili da kreiraju muziku prema mom konceptu umetničkog dela ovog doktorskog projekta.

[5] Atonement (2007) – film Džoa Rajta zasnovan na nagrađivanom bestseleru Iana Mekjuana iz 2002. godine. Pisac u razvoju, Brioni Talis, sa svojih 13 godina, nepovratno menja tokove nekoliko života kada optuži momka svoje starije sestre za zločin koji nije počinio. Protežući se kroz decenije od međuratnog perioda do početka novog milenijuma, ovaj film je ispričan i muzikom Darija Marianelija, koliko i režijom, odnosno glumom. Nominovan je svojevremeno za sedam Oskara.

[6] PINK FLOYD’S DARK SIDE OF THE MOON (4): http://utopia.knoware.nl/users/ptr/pfloyd/interview/dark4.html, pristupljeno 02.09.2019.

[7] Ne postoje 2 prostorije u kojima se zvuk isto rasprostira i reverberacija je efekat kojim može da se simulira zvuk u akustičkom okruženju.

[8] J. T. Fraser, Time and Time Again – Reports from a Boundary of the Universe, Koninklijke Brill NV, Leiden, 2007, 318

[9] Pink Floyd, The Dark Side of The Moon, Side A, Track 4: Time, 1973: „I tako trčiš i trčiš da sustigneš sunce, ali ono tone; Trčeći nazad da te iznova sustigne“.

One thought to “Pejzaži trajanja”

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *