„Jednog dana“… danas, sutra, ovih dana, za koji mesec… „malo sutra“…

Razmišljajući o svim (ne)mogućim okolnostima i tehnikama (auto-sabotaže) kojima se odlaže ili prekida realizacija vlastitog stvaralačkog impulsa, počela sam da tragam za svojim ličnim artefaktima tog osobenog stanja neostvarenih potencijala…
Odlažući neke vlastite projekte, radove; ostavljajući ih po strani za trenutak u kojem ću imati više vremena ili im unapred nalazeći mane, posvećujući se projektima gde je moj doprinos samo jedan deo mašine koji ne može i ne treba da postoji nezavisno od ostalih segmenata, neodložnim obavezama, drugim ljudima – vreme je proletelo… mimo njih i mimo mene.

Vreme koje smo sa uživanjem potrošili, nikada nije izgubljeno…

(džon lenon)

Da… da… Ali šta je sa onim, neuporedivo dužim i češćim minutima koje tako rado zaboravljamo, u kojima najčešće ne uživamo:

Čekanjima…
gledanjem u jednu, neznano zašto, strašno zanimljivu tačku…
Površnim razgovorima…
Izbegavanjima površnih razgovora…
Ćutanjima i strahovima…
Trenucima proćerdanim u pravdanju i odlaganju…
Beskrajnim unutrašnjim analizama…

Auto – kritikama, manipulacijama, kontemplacijama, destrukcijama…?

Ponoviću svoje pitanje iz opisa postavke: šta se dešava sa tim “izgubljenim” trenucima koji su svesno proleteli, koji su olako zaboravljeni i odbačeni u nanosima gorčine na sigurno, duboko iza barijera svesti? Da li se vreme dokolice, tako bitno za kreativno razmišljanje, uopšte može smatrati beskorisnim? U slučaju kreativnog uma, postoje određeni metafizički protokoli koji zavise od pojedinca, ali koji nas lako mogu provući na (pod)svesnom nivou kroz gotovo kafkijanske procese. Unutrašnji sistemi koje smo sami stvorili/izmislili, sebi nametnuli, u kojima naizgled povremeno sebe i osudimo… Zarobimo u beskonačnoj igri prokrastinacije.

Hiljadu devetsto dvadeset šeste godine, ostareli engleski socijalni psiholog i osnivač Londoske ekonomske škole, Grejam Valas , napisao je „Umetnost misli“ , predstavivši teoriju koja opisuje četiri faze kreativnog procesa. Ovu teoriju je zasnovao kako na svom empirijskom posmatranju, tako i na osnovu svedočenja poznatih polimata i pronalazača. Te faze su poznate svim kreativnim stvaraocima: preparacija, inkubacija, iluminacija i verifikacija koje su upletene u jednom svojevrsnom plesu, osmozi svesnog i nesvesnog rada. Neki bi možda dodali i jednu smutljivu, groznu, poslednju fazu osećaja teškoće.

Marsilio Ficino povezivao je Aristotelovu „melanholiju“ sa Platonovom „božanskim zanosom“. Da li je zaista tako? Melanholija, to tiho, pomalo inertno stanje gotovo tužne zamišljenosti stvaraoca naspram eksplozija kreativnog zanosa. Ona uistinu i može biti simptom tog perioda gestacije i kao takva često prethodi tom prasku stvaralačke misli. Božanski zanos sa druge strane povezujemo sa onim iskričavim stanjem u koji pada umetničko biće. Virdžinija Vulf ovo stanje naziva i „belom vrelinom“. Herman Hese pisao je o intenzivnim periodima produktivnosti posle dugih, deprimirajućih faza „življenja bez svojih ideja“. Кako stvaraoci definišu sebe samim činom stvaranja, neaktivnost produženih perioda gestacije i ta prateća, kognitivna disonanca , mogu izazvati anksioznost. Odnosno, ono što činimo i ono što mislimo da treba da činimo nije usklađeno.

Šta se uopšte događa sa našom percepcijom vremena u toku inkubacije? Ova faza može trajati par milisekundi, a može se odužiti i pokriti višedecenijski period… Ponekad se nikada i ne završiti, ostavljajući autora jalovog bez dokaza o stvaralaštvu. Stvaralac često uporedo razrađuje više od jedne ideje, kreativnog impulsa… svaki od njih ima svoje vreme, u nedogled razvučeno, otežalo poput onog Majakovskovog nerva što je spao s’nogu, ili pak, neosetno, brže od svetlosti. Ona se neviđena prepliću i dotiču, utiču jedno u drugo i prelivaju naizgled niotkuda u realnost, nadirući poput neke velike reke iz nerazjašnjivih dubina. Ako se taj period inkubacije oduži, ako momenat imamencije izostane, ne prešavši tu među između (pod)svesnog i realnog, kontinuirano trpeći uticaje linearnog, realnog vremena (života koji nas neumitno menja), do trenutka izlivanja, mi nismo više ni ista osoba koja je taj proces započela.

Sve što je doživljeno, svi detalji koji nam preplavljuju čula, koje filtriramo i skladištimo u memoriji, utiču na stvaranje umetničkog dela, otvarajući nove vidike i ideje, nove pravce i načine za realizaciju tih ideja – ili ih zatvarajući, ostavljajući po strani… Zaboravljajući. Proćerdavajući u nizovima simboličnih, malih smrti nepoznate količine pojedinačnih ideja / ličnih istorija / segmenata ličnosti / vremena koje se dešavaju dok se uporedo razvija nešto novo i sasvim drugačije…

(Re)searching „wasted“ times je prostorna instalacija koja istražuje razmeđa sa percepcijom egocentričnih vremenskih tokova i njihove među-povezanosti sa realnim vremenom i prostorom i samo-ostvarenjem. Uostalom, vreme u snu, i vreme na javi, vreme vezano za ideje i vreme inkubacije – kako su povezani?


Naravno, čak i kada sve deluje tako savršeno jasno i pregledno, kao na prijavi predloga teme jednog doktorskog rada, stvari imaju načine da same sebe zakomplikuju. U procesu rada na ovoj disertaciji, bila sam pod utiskom da je zbog same prirode teme strašno bitno da konačno pročitam Prustovo remek-delo… Makar prvih par tomova te njegove potrage za izgubljenim vremenom… Zadala sam sebi taj, ispostavilo se monumentalni zadatak u samom startu, pri formiranju spiska literature… Nikada nisam uspela da pređem prva tri poglavlja, iako sam u čitavih pet navrata pokušavala da se upustim u tu avanturu. Vreme bi se razvuklo i oklembesilo, vukući mi fokus svuda sem na stranice ovog dela.


Čovek prelazi neprimetno iz jednog prizora, iz jednog doba, iz jednog života u drugi. Iznenada, hodajući ulicom, bila ona stvarna ili u snu, čovek prvi put shvati da su godine minule, da je sve to zauvek prošlo i da ce živeti još samo u pamćenju, i onda se pamćenje okreće u sebe blistajući nekako čudno, neodoljivo i čovek prebire te prizore i zgode, neprestano u snu, dok hoda ulicom, dok leži s nekom ženom, dok čita neku knjigu, dok razgovara sa strancem… Iznenada, ali uvek strahovito nametljivo i strahovito tačno, ta sećanja saleću čoveka, izranjaju kao dusi i prožimaju mu svaku žilicu. Od tada nam se sve okreće na razinama što se menjaju. Naše misli, naši snovi, naša dela, ceo naš život. Paralelogram na kom se spuštamo s’ jedne platforme svoje skele na drugu.

(Henri Miler, Crno proleće)


I tako, polako, ali sigurno, idemo dalje prateći i zaboravljajuće prikaze i znakove pored puta…

To be continued…



3 thoughts to “Mimo njih i mimo mene…

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *