Sada je prošlo već 6 meseci, 9 dana, 21 čas, 30 minuta i 12 sekundi od momenta koji je zabeležen na najavi otvaranja izložbe, sedamnaestog juna 2019. Dana preispitivanja svega i uzbuđenja… i iščekivanja…

(Re)searching Wasted Times… moja čekaonica bila je spremna. Tokom perioda od deset dana bila je moj drugi dom. Postala sam liminalni lik svoje vlastite tvorevine. Kustos i autor, vodič i narator, deo prostora igre koju sam osmislila. U ovom prostoru vreme je stajalo. U njemu sam postojala, kao u vakuumu, sa mobilnim telefonom kao prozorom u ludilo koje se dešavalo spolja u tom periodu. 17.juna 2019. u večernjim časovima, počela je da pada kiša, koja se i narednog dana nastavila.

Ta kiša je 19. juna prerasla u olujne pljuskove i snimke automobila koji plivaju niz beogradske ulice. Pljuštala je, punila podrume praćena sevanjem i grmljavinom do 25. juna, dana za koji sam tada verovala da je pretposlednji, a kada mi je Nemanja Boškov ispred Кolarčeve zadužbine i Galerije Artlab ponudio produženje izložbe. Dogovorili smo se za još tri, konačno sunčana dana. Ali ni to Sunce, ni kataklizma koja im je prethodila nije uticala na prostor instalacije. Voda se čak slila iz unutrašnjeg dvorišta Кolarca u suteren, ali… Postavka je ostala neuznemirena. Mala oaza mira unutar bukvalne oluje koja se dešavala oko nas…

Virdžinija Vulf (1882-1941) tokom jula 1939. godine zapisala je u svom dnevniku:

Prošlost nadolazi samo kada sadašnjost juri toliko glatko da podseća na sklisku površinu duboke reke. Tada možemo sagledati njene dubine. U tim trenucima nalazim jedno od najvećih zadovoljstava, ne u razmišljanju o prošlosti, već u tome što tada živim najpunije u sadašnjosti. Sadašnje vreme kada je podržano prošlošću hiljadu puta je dublja nego kada te pritiska tako blizu da ne osećaš ništa osim toga, kada film u kameri dotiče samo oko. Ali, da bi osetili sadašnjost kako klizi preko dubina prošlosti, neophodan je mir. Sadašnjica mora biti glatka, stabilna. Iz tog razloga – što uništava punoću života – svaki prelom me krajnje uznemirava, razbija, ispija; pretvara dubinu u oštre, tanke krhotine… Ovo pišem delimično da bih oporavila svoj osećaj sadašnjosti privlačeći prošlost kao senu nad ovom izlomljenom površinom. Pusti me onda, da se kao dete koje uleće bosonogo u hladnu reku, ponovo spustim u taj tok.

Bližeći se početku još jedne Nove godine, misli mi neumitno jure prema događajima prethodne, lome se i pretiču reciklirajući deliće sekundi, eone i časove koji su se urezali, bar na kratko, u prevoje mog neurokorteksa. Neke će mi se vraćati u košmarima, transformisane u svoje čudovišne dopelgengere. Drugih ću se možda sećati i sa osmehom u pauzama budućih, neumirenih sadašnjica. Mirna reka mi za sada izmiče van horizonta. Sustižem je ponekad, samo da bih je izgubila iznova… ali i te oštre, tanke krhotine u dubinama, ponekad zasvetlucaju sasvim magično.

Reči zapisane u starim dnevnicima su poput onih vrata u ormaru koje nas vode do Narnije. One nas uvlače u sebe, rašire se i ispune nas emocijama koje smo mislili da smo prevazišli, ili osmesima, ponekad blagim užasom ili sramotom. Mogu se zagnojiti, ili dobiti na vrednosti posmatrane sa bezbedne distance. U tim tragovima ćemo možda naći ružičasti retrovizor, a možda naočare smrvljenih roze stakala. Prepoznaćemo između redova okeane ispunjenih ili neispunjenih planova i namera koje smo možda izneverili, a da nismo to ni znali.

Reči umeju da budu strašna stvar. Taj niz glasova u formi grafema postaje težak poput planeta kada ih u vidu potpisa spustimo na belu površinu papira. Reči nose značenja, ona upućuju, poput strelica u mojoj čekaonici… Zapisane postaju fizički dokazi našeg postojanja u nekoj tački vremena… Većina ljudi u čekaonici je vrlo ozbiljno doživela reči koje su uputili sami sebi…

Ono što umetnik ima da ponudi, ponekad je očigledno svima, osim njemu samom. Znate onaj čudan osećaj koji imamo kada čujemo snimak vlastitog glasa na nekom snimku? Кada slušamo svoj glas kako nam se razlaže i odjekuje lobanjom dok govorimo, on uvek zvuči sasvim drugačije. Problem je što taj glas sa kojim mi živimo i koji svakodnevno čujemo, niko drugi ne čuje na isti način.
Ne možemo da sebe upoznamo na način na koji nas vide drugi, niti oni mogu da spoznaju ono Ja koje čujemo mi sami. To je nešto što možda mogu da osete intuitivno, kao dragulje iz tamnog vilajeta koji se opipavaju u mrklom mraku.

Кrećući se kroz fizičku manifestaciju mog prostora tih izgubljenih, kreativnih, intimnih vremenskih linija, u umu mi se formila slika te uskovitlane zveri. Vremenski tokovi vezani za kreativne ideje i ego-centrične, višestruke vremenske tokove, svakako nisu linearni. Donekle se mogu smatrati liminalnim, jer se vezuju za određene kreativne ideje i (pod)svesne motive, s tim što imamo posla sa jednom relativnijom, apstraktnijom i življom vrstom vremena. Oni liče na ciklične jer nam se vraćaju u novim idejama ili varijacijama. Ona su sve ovo i nešto sasvim drugačije… Možda je slika koja mi se formirala u glavi zapravo netačna. Ja nisam fizičar. Nisam ni psiholog.
Sve i da jesam, to nije vremenska dimenzija koja je lako merljiva. Svaki od ih tokova je, čini mi se, više nalik spiralama, koje se prepliću poput niti DNК lanaca, s tim što se One uvijaju u prostoru našeg uma i izbijaju iz njega, beskonačno se uvijajući oko svih delova našeg trajanja među koordinatinim tačkama vreme-prostora, da bi se vratile i povezale, možda čak i poput ćelije dalje razdelile na tački polaska.

Iskustvo rada na ovom projektu je otvorilo prostore unutar mene koje ja nisam mogla da predvidim. Ostavivši posetiocima mogućnost da moju igru prilagode sebi i da pravila manje ili više slobodno tumače, njeni učesnici (posetioci) su upravo to i učinili. Time su mi obezbedili materijale da projekat razvijam dalje u narednim decenijama… Moja prvobitna ideja, odnosno, moj prostor lutanja unutar sebe me je prerastao. I to je, iako možda na koncu nema konkretnijih zaključaka, ili lakih rešenja, ja bih rekla, sasvim divna devijacija početnog stanovišta. Devijacija koju ću, nadam se, u nekom vidu, sresti i tokom narednih 365 dana…

Ovi tekstovi koji su ovde objavjavljivani su komadići jednog značajno obimnijeg teksta koji je do pre par dana bio na uvidu javnosti. Biće ih još, naravno. Nezavisno od odbrane te doktorske disertacije, nadam se da ću pružiti sebi priliku da nastavim da istražujem, stvaram i pišem na tu temu kojoj se iznova i iznova vraćam. Neka to bude jedna od mojih novogodišnjih rezolucija: nastavak priče koja je započeta ovim projektom.

6 thoughts to “Krajevi i novi početci

  • Na Očita

    Ono kada pokusavas da se snadjes u koordinatnom sistemu diagonalnog kontrazeca 🙂 shvatas koliko je zivot zapravo jedno klupko vremena koje ne ide ravnolinijski vec vise podseca na slusalice u dzepu – ko ce razaznati kraj i pocetak? Al uvek mozete da nakrivite glavu i osluskujete šum vecnosti?

    Reply
  • Ela N

    Draga Tijana, zelimo Vam da se Vasa novogodisnja rezolucija pretvori u novogodisnju revoluciju, te da lutanja unutar sebe prerastu u osvajanje neotkrivenih prostranstava, koja ce nas, Vas auditorijum, pretvoriti u nove koloniste ovih carobnih mesta.

    Reply
  • White Label SEO

    Awesome post! Keep up the great work! 🙂

    Reply
  • AffiliateLabz

    Great content! Super high-quality! Keep it up! 🙂

    Reply
  • Brianmor

    Wow because this is great job! Congrats and keep it up.

    Reply
  • Jamesphect

    Really informative, looking forwards to visiting again.

    Reply

Leave a comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *