(Re)searching wasted times je višemedijska prostorna instalacija koja je deo istoimene doktorske disertacije koja istražuje percepcije unutrašnjih vremenskih tokova vezanih za fazu inkubacije pojedinačnih ideja i njihove među-povezanosti sa sobstvom, odnosno realnim vremenom i prostorom...
„Vreme koje smo sa uživanjem potrošili, nikada nije izgubljeno“.
Često možemo čuti ovu izjavu koja se pripisuje Džonu Lenonu. Ali šta je sa onim, neuporedivo dužim i češćim minutima koje tako rado zaboravljamo, u kojima najčešće ne uživamo: čekanjima, površnim razgovorima, izbegavanjima istih, ćutanjima i strahovima, beskrajnim unutrašnjim analizama, auto – kritikama, manipulacijama, kontemplacijama, destrukcijama...?
Šta se dešava sa izgubljenim časovima?
Dok čekamo u redu, sekunde postanu desetostruko, ili stostruko duže nego što su bile pre nego što smo stali u taj red, a sa druge strane, ako nam je nešto strano i zanimljivo, ili interaktivno, ono “leti”.
Čekaonički, granični prostori, birokratija, administrativni procesi su mesta koja povezujemo sa sporim, zaludnim, neizbežnim protokom vremena. Poput nekog čistilišta, u čekaonici pojedinac ostaje prepušten nekoj višoj sili koja će mu pomoći ili ga sprečiti da savlada protokole i procedure iznova ga vraćajući na početak (reda). U trenucima čekanja, mi postajemo svesni vlastitog „roka trajanja“.
A koga zapravo čekamo dok čekamo da ta neka nesaglediva ideja razjasni i osvetli samu sebe?
